Najčešće navođena definicija održivog razvoja nalazi se u Bruntlandovom izveštaju „Naša zajednička budućnost“, koji je, na poziv Ujedinjenih nacija, 1987. godine, sačinila Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj (tzv. Bruntlandova komisija koja je ime dobila po svom predsedavajućem, gospođi Gro Harlem Brundtland, norveškoj političarki, diplomati i lekaru). Definicija glasi:

„Održivi razvoj jeste razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjice, pri čemu ne ugrožava sposobnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe.“

Bruntlandov izveštaj je naglasio tri osnovne komponente održivog razvoja: zaštitu životne sredine, ekonomski rast i socijalnu jednakost.

Održivi razvoj je usmeren na poboljšanje životnog standarda pojedinaca, uz kratkoročno, srednjoročno i dugoročno očuvanje životne sredine. Cilj mu je trostruk: razvoj koji  počiva na privrednoj efikasnosti, socijalnoj pravdi i održivoj zaštiti životne sredine

Nacionalna strategija održivog razvoja Republike Srbije definiše održivi razvoj kao
ciljno orijentisan, dugoročan, neprekidan, sveobuhvatan i sinergetski proces koji utiče na sve aspekte života (ekonomski, socijalni, ekološki i institucionalni) na svim nivoima.

Održivi razvoj podrazumeva izradu modela koji na kvalitetan način

zadovoljavaju društveno-ekonomske potrebe i interese građana, a istovremeno uklanjaju ili znatno smanjuju uticaje koji prete ili štete životnoj sredini i prirodnim resursima.

Aktuelnosti pojma održivog razvoja posebno doprinose izazovi koji dolaze sa ugroženošću životne sredine. Neki od tih izazova su: globalno zagrevanje, smanjivanje ozonskog omotača, „efekat staklene bašte“, nestanak šuma, pretvaranje plodnog zemljišta u pustinje, pojava kiselih kiša, izumiranje životinjskih i biljnih vrsta. Klimatske promene predstavljaju najveći i najsloženiji izazov sa kojim se danas suočava ljudsko društvo.

Promena klime je posledica promene prirodnog efekta staklene bašte. Poznato da postoji prirodan efekat staklene bašte na planeti Zemlji, koji se odnosi na gasove koji zadržavaju toplotu emitovanu sa površine Zemlje i zahvaljujući tome Zemlja je pogodna za  život biljnih i životinjskih vrsta. Neke od gasova koji prave efekat staklene bašte ljudi proizvode u svakodnevnim aktivnostima. Ta dodatna količina koju proizvode ljudi glavni je krivac za pojačani  efekat staklene bašte. Civilizacija, pogotovo njen najrazvijeniji deo, proizvodi previše ovih gasova (naročito CO2), pa oni apsorbuju sve više toplote i sve više zagrevaju Zemlju. Ova pojava se naziva globalno zagrevanje. Oslanjanje celokupnog razvoja čovečanstva na proizvodnju energije sagorevanjem fosilnih goriva povećalo je emitovanje gasova staklene bašte u atmosferu.
Da bi se globalno zagrevanje svelo na najmanju moguću meru, neophodno je da se energija proizvodi i koristi na način koji ne ugrožava životnu sredinu i klimu.Broj stanovnika na našoj planeti nastaviće da raste, baš kao i globalna ekonomija. Demografske promene (polovinom 21.veka se očekuje da će na Zemlji biti nastanjeno 9 milijardi ljudi, koji će živeti uglavnom u gradovima) kao posledicu imaju ogromnu potrošnju energije i manjak prirodnih resursa. U bliskoj budućnost će azijske zemlje, naročito Kina i Indija, biti najveći potrošači električne energije. Kako odgovoriti na rastuće izazove? Neophodno je razvijati tehnologije koje omogućavaju uštedu energije i zaštitu životne sredine.

Poznato je da se oko 40% primarne energije u svetu koristi u zgradama. Taj procenat u Srbiji je još veći i iznosi 50%. Građevinski sektor (stambeni i poslovni objekti) odgovoran je za najmanje 33% antropogenih emisija CO2, koje narušavaju ravnotežu sunčevog zračenja na Zemlju. Vlasnici objekata širom sveta moraju da smanje upotrebu energije i da  minimiziraju negativan uticaj potrošnje energije na životnu sredinu.

Najveći potrošači energije u zgradama su tehničke instalacije i rasveta i na njih odlazi 40-60% ukupne energetske potrošnje. U ovom podatku se nalazi i odgovor na pitanje gde i kako uštedeti energiju u građevinskom sektoru. Od svih zgrada koje će postojati u gradskim sredinama u narednih 20 godina, već danas ih postoji skoro 90%, jednom rečju očekuje se izgradnja samo 10% novih zgrada u tom periodu). Najveća mogućnost za sveukupno smanjenje potrošnje primarne energije nalazi se u okviru postojećeg građevinskog fonda. To su zgrade u kojima danas stanujemo, radimo, učimo, lečimo se i razonodimo. Potrebno je organizovano usmeriti napore na poboljšanje enrgetske efikasnosti u postojećim zgradama.

Efikasnije korišćenje energije u najvećoj meri ima neposredno dejstvo i najjeftiniji je način snižavanja emisije CO2, prevencije haotičnih klimatskih promena,smanjenja zavisnosti od uvoza energije i ograničenja posledica naglog porasta cena u oblasti energetike

Postojeći stambeni fond u Srbiji je daleko od energetski efikasnog. Potrošnja energije za grejanje u postojećim objektima kreće se od 150 do 200 kWh/m2 godišnje. Cilj bi trebalo da bude da se u novim i rekonstruisanim objektima postigne nivo potrošnje energije za grejanje od oko 50 kWh/m2 godišnje. Energetska rekonstrukcija postojećih objekata morala bi da bude osnova nacionalne politike u stanovanju. Uz energetsku rekonstrukciju trebalo bi sprovesti i rekonstrukciju drugih dotrajalih elemenata zgrada što će dovesti do dodatnih ušteda i do poboljšanja kvaliteta života građana.

Ušteda energije u stanogradnji postiže se jednostavnim postupcima. Potrebno je:
– poboljšati termoizolaciju zidova
– izbeći termičke mostove
– poboljšati zaptivenost zgrade
– poboljšati kvalitet i zaptivenost prozora
– primeniti odgovarajuće pasivne/aktivne sisteme

Poboljšanje termoizolacije zidova je najisplativija mera.
Kada mere energetske efikasnosti smanje godišnju potrošnju ispod 50 kWh/m2K najveći deo gubitaka predstavljaju gubici usled nezaptivenosti zidova, tavanica i otvora.
Visok kvalitet prozora i vrata je obavezan deo energetske efikasnosti. Tek pošto su primenjene odgovarajuće mere na sprečavanju gubitaka energije ima smisla primeniti aktivne sisteme radi enegetskih dobitaka (prinosa).
Krajnji cilj naših napora za povećanje energetske efikasnosti trebalo bi da bude razvoj zgrada sa neto-nultom energetskom potrošnjom. Zgrada sa nultim nivoom ukupne potrošnje energije je ona koja iz distributivne mreže na godišnjem nivou ne prima više energije nego što je proizvode obnovljivi izvori same zgrade. To podrazumeva građevinu bez sistema za grejanje i hlađenje konvencionalnim izvorima energije. Već sada za sve nove zgrade u Evropi važi obaveza da od 2019. godine imaju nulti nivo ukupne potrošnje.

Iskustva razvijenijih zemalja pokazuju da je ulaganje u uštedu energije i energetsku efikasnost najbolji način za povećanje vrednosti objekata. Energetski efikasne zgrade smanjuju operativne troškove, poboljšavaju produktivnost i imidž,  skraćuju vreme intervencije, smanjuju opasnosti, povećavaju udobnost stanara i donose veće prihode kroz rentu ili prilikom prodaje.

Da bi se ustanovilo tržište energetski efikasnih objekata neophodno je uvođenje energetskih sertifikata.
Uvođenjem energetskih sertifikata za zgrade u kojima su navedeni podaci o potrošnji energije omogućiće se poređenje energetskih karakteristika zgrada.
Sve zgrade koje se grade, prodaju ili iznajmljuju biće sertifikovane, a podaci o godišnjoj potrošnji energije za grejanje zgrade biće izloženi ili dati na uvid svim zainteresovanim licima. Jednostavna poređenje energetskih karakteristika zgrada omogućiće građevinskoj industriji da koriste te podatke kao sredstvo marketinga. Kuća sa manjom potrošnjom vredeće više, jer manje troši.

Evropski standard EN 15217 propisuje način izražavanja energetskih karakteristika objekata potrebnih u procesu sertifikacije, kao i sadržaj i izgled energetskog sertifikata.Energetska karakteristika zgrade izražava se ukupnim indikatorom energetske efikasnosti određenim prema zbiru dopremljene i isporučene energije po svakom od energenata. Energetski indikatori mogu biti primarna energija, emisija CO2, instalisana snaga uređaja za KGH, neto dopremljena energija izražena drugim parametrima (npr. troškovima), karakteristike objekta i slično.
Energetski sertifikat može sadržati energetske klase-razrede, određene prema vrednosti energetskog indikatora. Razredi su rangirani na skali od A (zgrade sa najvećom energetskom efikasnošću) do G (zgrade sa najlošijim energetskim karakteristikama). Za novoizgrađene ili obnovljene zgrade preporučuju se sve klase iznad C. Najviša klasa A odgovara niskoj potrošnji energije u pasivnim zgradama i zgradama sa nultom energetskom potrošnjom.

Najnoviji zakon o planiranju i izgradnji Republike Srbije, iz septembra 2009. godine, u članu 2 definiše pojmove unapređenja energetske efikasnosti i energetska svojstva objekta na sledeći način:

1)      unapređenje energetske efikasnosti jeste smanjenje potrošnje svih vrsta energije, ušteda energije i obezbeđenje održive gradnje primenom tehničkih mera, standarda i uslova planiranja, projektovanja, izgradnje i upotrebe objekata;

2)      energetska svojstva objekta jesu stvarno potrošena ili ocenjena količina energije koja zadovoljava različite potrebe koje su u vezi sa standardizovanim korišćenjem objekta (što uključuje grejanje, pripremu tople vode, hlađenje, ventilaciju i osvetljenje).

U članu 4 istog zakona propisuje se obavezno izdavanje energetskih sertifikata objekata visokogradnje (sledi navod člana 4 Zakona o planiranju i izgradnji) :

Član 4.

Objekat koji se u smislu posebnog propisa smatra objektom visokogradnje (u daljem tekstu: objekti visokogradnje), u zavisnosti od vrste i namene, mora biti projektovan, izgrađen, korišćen i održavan na način kojim se obezbeđuju propisana energetska svojstva.

Propisana energetska svojstva utvrđuju se izdavanjem sertifikata o energetskim svojstvima objekta koji izdaje ovlašćena organizacija koja ispunjava propisane uslove za izdavanje sertifikata o energetskim svojstvima objekata.

Sertifikat o energetskim svojstvima objekta čini sastavni deo tehničke dokumentacije koja se prilaže uz zahtev za izdavanje upotrebne dozvole.

Ispunjenost uslova iz stava 2. ovog člana posebnim rešenjem utvrđuje ministar nadležan za poslove građevinarstva.

Na rešenje iz stava 4. ovog člana ne može se izjaviti žalba, ali se tužbom može pokrenuti upravni spor.

Obaveza iz stava 1. ovog člana ne odnosi se na objekte visokogradnje koje posebnim propisom odredi ministar nadležan za poslove građevinarstva.

Iako  novi Zakon o planiranju i izgradnji predviđa energetsku sertifikaciju objekata ipak nema dovoljno podzakonskih akata za njegovu primenu u tom delu. Ostaje nam da sačekamo i vidimo kako će se i kojim tempom povećavati energetska efikasnost postojećih i novoizgarđenih objekata u Republici Srbiji.

Piše: Jasmina Tomić Vasilić, dipl.el.ing.


Više informacija: Mašinoprojekt KOPRING, Dobrinjska 8a, 11 000 Beograd, Tel.011/36 35 872, http://www.masinoprojekt.co.rs

Aleksandar D.
Follow me