teenage engineering OP-1 field recenzija

photo: magazin Mehatronika

Pored legendarnih sintisajzerskih endžina, OP-1 poseduje moćni sempler, ritam mašinu, FX procesor, sekvencer i virtuelni magnetofon, čineći da ceo paket deluje mnogo više kao DAW nego kao jednostavan instrument. Pa ipak, u svoj svojoj složenosti, OP-1 uspeva da izbegne gubitak neposrednosti koju nude hardverski instrumenti. Odustajanjem od koncepta uranjanja u menije i beskonačnog listanja, postavljanem većine glavnih elemenata interfejsa na samo jedan pritisak tastera, ova mala kutija uspeva da se pruži potpuno prirodan osećaj korišćenja.

Ali ovaj osećaj praktične kontrole nije jedina definišuća karakteristika OP-1. Možda je još važnija neobična količina razigranosti i namerne apstrakcije svojstvene njegovom dizajnu. Koristeći ga, nećete precizno postavljati granične frekvencije ili količinu modulacije, već ćete biti u interakciji sa jedinstvenim parametrima koristeći četiri ikonična rotirajuća enkodera.
Ove dve osnovne ideje dominantno oblikuju jedinstveni tok rada koji daje prednost samom zvuku nad bilo kojim konkretnim tehničkim aspektima stvaranja muzike. „Happy accidents“ su najvažniji ovde: virtuelni magnetofon, glavna karakteristika OP-1, nema „undo“ taster, ali ima alate za spajanje i sečenje traka, verno oponašajući rad pravih analognih magnetofona iz starih vremena.

photo: magazin Mehatronika

U trenutku pisanja ove recenzije, OP-1 je star više od jedne decenije. Iako su njegov koncept i izvedba vanvremenski, stari hardver koji pokreće instrument počeo je da pokazuje svoje nedostatke, što je navelo Tinejdžere da 2022. izbace poboljšanu verziju, nazvanu OP-1 field. Sa novijim i bržim internim elementima, kvalitetnijim zvukom i boljim dizajnom tona uz poboljšano iskustvo pri korišćenju on predstavlja pravi generacijski skok. Međutim, to je i dalje u suštini ista neobična i zabavna mobilna muzička radna stanica – ali sada sa novom tehnologijom unapređenom u toku više od jedne decenije.

teenage engineering web lokacija tvrdi da je novi OP-1 field „100 puta bolji“ od svog prethodnika, a zatim nastavlja sa nabrajanjem stotinu razloga zašto. Međutim, ovo je više neobičan marketinški trik, jer neka od navedenih poboljšanja ipak ne donose toliko mnogo kao druga — a neke od navedenih promena kao da se pomalo ponavljaju. I pored neobičnog marketinga ne znači da mnoga velika poboljšanja nisu i napravljena.

photo: magazin Mehatronika

Pre svega, OP-1 field ima potpuno stereo 32-bitnu putanju signala, što je značajno poboljšanje u odnosu na 24-bitni (uglavnom) mono signal chain originalnog OP-1. Da bi se ovo postiglo, bilo je potrebno povećanje snage procesora, a RAM je takođe četvorostruko povećan sa 64 MB na 256 MB. Dodatne hardverske nadogradnje uključuju novi ekran veće rezolucije (koji, nažalost, više nije OLED, već LCD ekran), moderniju I/O postavku koja sada ima USB-C, mnogo bolji sistem zvučnika, ugrađen Bluetooth i još nekoliko funkcija.
Značajan i prilično jedinstven dodatak je radio predajnik. Za razliku od originalnog OP-1, field može da pokrene sopstvenu FM radio stanicu, koja se može koristiti za povezivanje na stereo u automobilu ili na sopstveni OB-4 radio zvučnik. To je predajnik male snage, tako da bi trebalo da bude u skladu sa propisima većine zemalja i lep je način da se postigne audio strimovanje sa niskom latencijom, da se dobiju neki autentični radio zvučni artefakti ili da se povežu starinski delovi bežične opreme na OP-1 field.

Ovaj novi hardver je očito sam po sebi interesantan. Ipak, većina poboljšanja na field-u potiče od softvera, koji je sada procesorski mnogo zahtevniji. Novi sintisajzerski endžini, pravi reverb (konačno!), podrška za više traka i još mnogo toga su sada tu pa je teško ne primetiti njihov nedostatak na starijem modelu. teenage engineering team marljivo podržava originalni OP-1 kroz redovna ažuriranja softvera već više od jedne decenije, dodajući dosta funkcionalnosti. Nismo sigurni šta izdavanje OP-1 field-a znači za budućnost njegovog prethodnika, ali čak iako to označi kraj, ne možemo biti previše uznemireni zbog toga — ono je bilo sve što ste mogli da izvučete iz starog hardvera.

Pre nego što se udubimo u upotrebu i unutrašnje funkcionisanje OP-1 field-a, želeli bismo da se zahvalimo kompaniji teenage engineering koja nam je poslala uređaj za recenziju.
Napisali smo ovu recenziju sa idejom da pokrijemo svaki glavni aspekt OP-1 field-a u nadi da ćemo napraviti sveobuhvatnu procenu sistema ne posmatrajući OP-1 field kao jednostavnu nadogradnju.

photo: magazin Mehatronika

Već smo spomenuli neposrednost kao vodeći princip u dizajnu OP-1. Ovo je takođe najbolja reč da opišemo naš prvi kontakt sa OP-1 field-om. Odmah po kliku na prekidača za paljenje, susreli smo se sa muzičkim instrumentom spremnim za sviranje. Bez ulaženja u meni, bez petljanja sa parametrima. Ovde sve počinje zvukom. Ovo ne znači da nema dovoljno dubine i stvari koje treba naučiti, ali direktan pristup čini čuda i podstiče i inspiriše vas da istražujete dublje nego što biste obično bili u prilici.

Tok rada je podeljen na četiri glavna ekrana: sintisajzer, bubanj, traku i miksetu. Nekoliko dodatnih alata takođe dobija svoje ekrane, kao što su metronom, sekvencer i audio ulaz, i na kraju, postoji nekoliko ekrana za opšte postavke i podešavanje bežične komunikacije. Ovih deset ekrana su mesta na kojima ćete provoditi većinu svog vremena, a od ovih deset, prva četiri će biti najvažnija za kreiranje numera. Korisnički interfejs je izuzetno konzistentan — nećete naći nijednu postavku u vezi sa sintisajzerom ni u jednoj drugoj kategoriji, što je izuzetno važno za koheziju korisničkog interfejsa.Dizajniranje korisničkog interfejsa sa ovom

ideologijom je teško, ali isplativo. Pogrešite li, dobićete nezgrapnu zbrku sa malo ili bez logike iza nje – ali uradite li to kako treba, dobićete UI koji jeste nadogradnja hardvera na kojem radi. Čvrsto verujemo da je kod OP-1 field-a to potpuno izvedeno. Izbegavajući tradicionalnu filozofiju dizajna softvera za desktop računare, tim je uspeo da napravi UI koji deluje neverovatno namenski (jedna digresija: OP-1 nema tastere sa strelicama ili kursor, u stvari, OP- 1 skoro da i nema taster koji biste pronašli na običnoj računarskoj tastaturi osim tastera shift, što samo govori kakav je dizajn korisničkog interfejsa – mada funkcioniše besprekorno).
Hardverska strana uređaja je isto tako prelepa: tanko, metalno kućište je divno, izbočeni tasteri izgledaju futuristički (iako su zato podložni oštećenjima), a posvećivanje pažnje detaljima je zaista neverovatno. Sva četiri rotirajuća enkodera se su prijatna za rad, potenciometar za jačinu zvuka je ipak malo klimav (ovo je nešto što smo viđali u recenzijama od debija starijeg OP-1 modela). Tasteri su taktilni i osetljivi, a klavijatura je apsolutno pogodna za sviranje (iznenađujuće s obzirom na njenu malu veličinu), mada, naravno, nije ni blizu tako ugodna kao tradicionalna klavijatura. Srećom, priključivanje MIDI kontrolera (ili nekog drugog tipa kontrolera, ako je to više vaš stil) je prilično jednostavno, jer OP-1 field ima kompletne mogućnosti MIDI hosta.

photo: magazin Mehatronika

Zvuk koji dolazi direktno iz malog zvučnika je prilično odvažan i pun, posebno kada se field nalazi na bilo kojoj tvrdoj, rezonantnoj površini koja omogućava da oživi njegova pasivna bas refleks kutija. Ovo pruža zaista impresivnu količinu niskih frekvencija. Iako opet, ne može se toliko očekivati (i dobiti) od jednog zvučnika, pa ćete verovatno poželeti da koristite slušalice sa field-om. Sistem definitivno koristi pametan inženjering da ga zapravo učini više nego prihvatljivim za kratku sesiju pravljenja muzike.Kao završnu tačku pre nego što pređemo na r

azličite aspekte OP-1, želeli bismo da o ekranu kažemo malo detaljnije. Vidite, originalni ekran je bio OLED, koji se veoma dobro uklapao u živopisnu vektorsku grafiku originalnog OP-1. Field ima ekran mnogo veće rezolucije, što omogućava neke impresivne nove detalje tamo gde su bili očajnički potrebni – kao u sempleru. Konačno, ekran je dosta svetao i u ravni sa površinom instrumenta, tako da su vidljivost na direktnoj sunčevoj svetlosti i uglovi gledanja znatno poboljšani. Iako je ekran kvalitetan, i neosporno je nadogradnja u odnosu na stariji, sa odličnim kontrastom i bojama, deo šarma vektorskog izgleda se izgubio sada kada pozadinsko osvetljenje više nije savršeno crno.

Synth endžini

U vreme pisanja, OP-1 field sadrži 13 sintisajzerskih endžina. 11 od njih je preuzeto iz originalnog OP-1 (cluster, digital, dna, dr. wave, dsynth, fm, phase, pulse, sampler, string i voltage), a 2 su skrojena za novi model (dimension i vocoder). Neki od ovih enžina biće poznati korisnicima OP-Z-a pošto se njihove pojednostavljene varijante pojavljuju i tamo.
Svaki sintisajzer ima četiri stranice parametra kojima se može pristupiti pomoću dugmadi označenih brojevima od 1 do 4. Prva stranica sadrži četiri (a povremeno više) bitna parametra jedinstvena za svaki endžin (većina pojednostavljenja endžina OP-Z proizilazi iz njegove dvoparametarske kontrolne šeme). Druga stranica je posvećena kontrolama envelopa, dok su treća i četvrta stranica u suštini efekt i LFO slotovi, respektivno.

Ovi ekrani su logično na osnovu emuliranog toka signala — sve zvukove sintetiše endžin pre nego što prođu kroz envelop i slotove za efekte, pri čemu neke parametre kontroliše LFO. Ovaj intuitivan raspored je odličan za korišćenje i ne oduzima mnogo vremena za učenje (a ako vam je potreban brz podsetnik, pritiskom na taster za pomoć pojavljuju se mali piktogrami za lakšu navigaciju).

Svaki sintisajzer dolazi sa unapred učitanim pečevima (ili semplovima, u slučaju semplera), ali pečevi koje je kreirao korisnik takođe mogu da se sačuvaju, kao i da se prenesu preko USB-C kao pojedinačne datoteke ili paketi.

Detaljne opise svakog od endžina možete pročitati u engleskoj verziji našeg prikaza na sajtu.

Ostatak signalnog lanca

Synth endžini su najmisteriozniji, ali ne i jedini šarmantni deo toka signala na OP-1. Jednako zanimljivo, iako mnogo jednostavnije za razumevanje, je osam efekata koji se mogu mešati i upariti sa sintisajzerskim endžinima. Ovih osam su: cwo, delay, grid, mother, nitro, phone, punch i spring. Većina njih je prilično standardna, ali nudi neke uzbudljive opcije pored svoje osnovne svrhe.

Detaljne opise svakog od efekata možete pročitati u engleskoj verziji našeg prikaza na sajtu.

Neki od preostalih alata

Celokupan prethodni odeljak smo bazirali na režimu melodijske sinteze, gde većina korisnika provodi većinu svog vremena. Međutim, postoji još jedan režim sinteze zvuka koji je jednako važan: drum.

photo: magazin Mehatronika

Drum prati isti suštinski tok rada, ali sa nekim razlikama. Što je najvažnije, ovde postoje samo dva endžina: Dbox i modifikovani sampler. Drugo, ADSR envelop je zamenjen zanimljivim dinamičkim envelopom, korisnim za isticanje različitih tačaka u semplu.
Pređimo na tri alata koji zapravo omogućavaju da se napravi puna numera: tape, sequencer i mixer. U srcu toka snimanja leži magnetofon sa četiri trake. Za razliku od mnogih drugih modernih uređaja, uključujući OP-Z, ove numere oponašaju analogno ponašanje i na taj način snimaju zvuk, a ne MIDI. Ovo zaista čini montažu nakon snimanja prilično nezgodnoim, ali to je ovde predviđeni tok rada: snimanje stvari samo kada se usavrše. To takođe znači da ne postoje alati kao što je kvantizacija, ali postoji više načina da se postigne precizan unos nota pomoću ugrađenih sekvencera ili eksterno sinhronizovane MIDI opreme.
Samo četiri trake su još jedno ograničenje tape-a, zbog čega je pažljivo i snalažljivo planiranje numera neophodno. Naravno, resampling je ovde ogroman deo toka rada, bilo korišćenjem samog semplera ili korišćenjem „out-in“ režima za ubacivanje finalnog izlaza iz OP-1 direktno nazad na ulaz, omogućavajući da se tri gotove trake komprimuju u četvrtu.Kao i kod starih

, moguće je presnimavanje preko već snimljenih regiona, dodavanjem malih detalja, kao i ručno sečenje delova trake i lepljenje na drugo mesto. Regioni trake se mogu pomerati i spajati zajedno, ali osim ovih, ne postoji mnogo manipulacija vremenom koje se mogu uraditi. Primetno i pomalo zloglasno, ne postoji nikakav taster za „undo“. Sve ovo ne znači da precizan rad nije moguć. Koristeći sekvencere, alate za traku (loop, spajanje) i malo pažnje, moguće je savršeno poravnati sve audio izlaze.

Skoro smo zaboravili da pomenemo da traka može da snima sa bilo kog izvora zvuka koji je dostupan na OP-1, uključujući radio, mikrofon i linijski ulaz. Kako je to kul.

Iako rad baziran na emulatoru trake može zvučati donekle ograničeno, postoje brojne jedinstvene karakteristike koje ga čine prilično zanimljivim. Postoje podešavanja za brzinu „motora“ trake, koja takođe utiče na brzinu trake za snimanje, postoje režimi emulacije za različite fizičke medije: tri različite vrste traka i mini diskova, svaki sa svojim artefaktima i zvučnim profilom, postoje „trikovi“ sa trakom koji se koriste tokom snimanje i reprodukcija, omogućavajući preokret trake, „mucanje“ i simulirano „zaustavljanje“ motora. Ručno premotavanje trake enkoderom ili korišćenjem tastera proizvodi autentični zvuk premotavanja. Toliko vremena i pažnje je uloženo u modeliranje trake da radi kao stvarni fizički medij, jasno je da sva prisutna ograničenja nisu samo slučajnosti, već deo dizajna. Da, osam traka bi bilo neverovatno imati, kao i napredne alatke koje su prisutne u DAW-u, ali postoji nešto inspirativno i praktično kod retro pristupa zbog kojeg OP-1 deluje organski i prirodno. Glavna mikseta je vezana za traku, nudi stereo panning i kontrolu glasnoće po traci, kao i opšti tropojasni ekvilajzer sa analizatorom spektra, jednim slotom za globalne efekte i jednim glavnim fejderom jačine zvuka sa kompresorom sa dva parametra.

Možda je najvažnije to što su OP-1 field trake stereo, što znači da će sve resamplovane trake koje su panovane pomoću miksete ostati pravilno panovane, omogućavajući mnogo lakše upravljanje projektima sa velikom količinom lejera. Na kraju, vredi napomenuti da OP-1 field može da uskladišti do osam projekata – numera – na svom internom disku, što je veliki korak u odnosu na samo jednu na starijem OP-1.

Konačno, tu je i sedam sekvencera: arpeggio, endless, finger, hold, pattern, sketch i tombola. Neki od njih su prilično razumljivi: arpeggio je osnovni arpeggiator, hold se koristi za držanje dronova, a pattern je piano-roll sekvencer. Endless takođe nije previše komplikovan, jer je u suštini opsežan step sekvencer sa nekim zanimljivim opcijama sekvenciranja – i verovatno je najesencijalniji od svih.

Finger, sketch i tombola su zvezde večeri kada je u pitanju kreativnost, pri čemu je finger ludi „par“ step sekvencera sa brojnim slotovima za šablone, a sketch je kreativni sekvencer koji nacrtanu grafiku pretvara u MIDI, što je posebno zabavno pri sintezi bubnjeva (i da, kao i kod inspiracije za ovaj sekvencer: Etch-a-Sketch igračke, protresete OP-1 da biste obrisali crtež — nešto nam govori da je to razlog zašto se teenage engineering potrudio da ugradi akcelerometar, a ne kao izvor modulacije). Tombola simulira bubanj tombole koja se okreće, sa notama predstavljenim kuglicama koje se unutra prevrću, proizvodeći MIDI izlaz kada udare o bočne strane bubnja ili jedna o drugu.

Ona je posebno izvanredna po tome što ima fiziku koja se može fino kontrolisati, sa opcijama za promenu elastičnosti lopte i ukupnog gravitacionog ubrzanja okoline. Tombola spaja linije između fizičke simulacije i sekvenciranja i nije samo sekvencer nasumičnih nota. To je zaista jedinstveno.

Ipak, celom skupu nedostaju neke od najmoćnijih karakteristika sekvenciranja koje se nalaze na OP-Z, kao što su ulančavanje paterna, step komponente i podrška za složeni ritam. Naravno, slični efekti se mogu postići ručno pomoću trake, ali jednostavno OP-1 field nije tako svestran, posebno za izvođenje uživo ili kontrolu druge opreme.
Kritika, alternative i zaključak

Toliko je dobrog u OP-1 field-u da je pomalo teško žaliti se na išta, a ne osetiti se loše. Ipak, treba istaći nekoliko stvari.

Prvo, dok celina korisničkog interfejsa pripada muzeju (originalni OP-1 se nalazi u MoMA), parametri nekih synth endžina su predstavljeni neintuitivno. Funkcije nekih parametara su namerno nejasne, što je u redu, ali druge su animirane kao sušta suprotnost od onoga što nizgled rade (ili to, ili smo ih potpuno pogrešno shvatili). Ovo u osnovi nije zamerka za bilo koga osim za nekoga ko, poput nas, pokušava da uđe u unutrašnje funkcionisanje endžina.Ponekad postoji i mala nedoslednost između mapiranja parametara. Dok na bilo kom običnom sistemu to ne bi bilo ni primetno, na ovoliko pažljivo izrađenom korisničkom interfejsu svaka mala promena ove vrste se ističe.

photo: magazin Mehatronika

Sve ovo na stranu, postoje još neki značajni elementi koje treba pomenuti. Jedan od najvećih problema za nas je bila nepouzdanost MIDI sinhronizacije takta, kako u master tako i u slave režimu. OP-1 field, izgleda, niti ima stabilan MIDI clock izlaz, niti precizno prati eksterni clock signal. Čak štaviše, on eksterni signal jednostavno uzorkuje i postavi svoj unutrašnji na isti BPM. Ovo je u osnovi „monkey sync“ pristup, gde OP-1 pokušava da „uhvati“ spoljni tempo, a zatim samo pušta svoj interni metronom da radi paralelno bez sinhronizacije. To dovodi do problema sa desinhronizacijom MIDI takta, koji je naizgled pogoršan automatskom detekcijom spoljnog tempa, jer OP-1 field-u jednostavno treba nekoliko stotinki da odredi tačan tempo.

Sledeći problem je način na koji virtuelna traka radi sa tempom, kao i sa vizuelnom podelom na taktove. Na traci nema generalnih metronomskih oznaka, te se tempo ne može lako menjati tokom dela, a ne postoji ni način da se grafička podela na taktove ne zasniva na 4/4. Metronom ni na koji način nije sinhronizovan sa vizuelnom podelom, tako da će pokretanje snimanja ili reprodukcije sa bilo koje tačke osim direktno sa metričke jedinice prouzrokovati da otkucaji metronoma ne padaju na teze i arze takta. Opet, postoje trenuci kada je ovo korisno, ali prebacivanje između dva režima i omogućavanje proizvoljnih vizuelizacija učinilo bi ceo proces stvaranja muzike mnogo, mnogo jednostavnijim.Možda ipak najveći nedostatak

OP-1 field leži u njegovoj ceni od 2.000 evra, što otvara vrata mnogim konkurentima. Najbitniji i najdirektniji je teenage engineering-ov originalni OP-1 model, koji se prodaje za „podnošljivijih“ 1.299 evra, a nudi dobar deo funkcionalnosti. Ipak, zbog brojnih poboljšanja u korisničkom iskustvu i mnogo perspektivnijom budućnošću, OP-1 field ostaje dobra investicija.

OP-Z bi mogao izgledati kao još jedan konkurent, za oko četvrtinu cene, i za neke ljude bi to mogao biti poželjniji izbor, ali njegov radni tok mnogo više liči na tradicionalni groovebox, sa fokusom na sekvenciranje (u čenu je mnogo više moćan nego OP-1 field), ali sa manjim potencijalom za dizajn zvuka (međutim, tamo još uvek ima mnogo toga da vam se dopadne). OP-Z je mnogo prikladniji kao MIDI srce hardverskog DAWless sistema, dok OP-1 sija kao jedan od vodećih melodijskih instrumenata.

MacBook Air sa kopijom Logic Pro-a radi košta manje od OP-1 field-a. Naravno, nije tako prenosiv i nije toliko neobičan, a i teško je rekreirati ponašanje OP-1 field-a u preciznom DAW-u. Sve u svemu, to je nesumnjivo moćniji sistem, sposoban za mnogo kompleksnije projekte. Ipak, mi bismo tvrdili da OP-1 nije namenjen da zameni DAW, već da obezbedi fundamentalno drugačiji, prilično nekonvencionalan tok rada.

Neke druge opcije uključuju Elektron Digitone, Polyend Tracker i Akai MPC seriju hardverskih radnih stanica, koje se sve prodaju po nižoj ceni. Ali koliko god da su ovi uređaji slični po mogućnostima, OP-1 field ima najviše šarma od svih, nudeći veoma jedinstven skup funkcija. To je inspirativan uređaj, kako u pogledu hardverskog tako i softverskog dizajna. Korišćenje je uzbudljivo iskustvo, koje neprekidno gura korisnike u neistražene zvučne predele.

Sledeći primeri su u potpunosti kreirani isključivo korišćenjem OP-1 field.

Još jedna stvar koja se ne može potceniti je prenosivost. Ne postoji još jedan hardverski sintisajzer koji nudi više funkcija, a pri tome stane u manji ranac. Za kreiranje muzike u pokretu, a posebno za kreiranje kratkih skica kada dođe inspiracija, OP-1 field je bez premca.
Novi teenage engineering sintisajzer je dostojni naslednik starijeg OP-1, jer čuva sav autentičan duh svog prethodnika dok priprema teren godinama i godinama daljeg usavršavanja putem budućih ažuriranja.

photo: magazin Mehatronika

Kao i stariji model, OP-1 field nije sveobuhvatna i jedina potrebna hardverska radna stanica — mada to ni ne pokušava da bude — već je jedinstveno shvatanje procesa stvaranja muzike u celini. To nije uređaj za svakoga i apelovali bismo na ljude da ga ne uzimaju kao svoj prvi komad hardvera. Ovo je uređaj za one koji su u muzici već svoji na svome, a zainteresovani su da isprobaju nešto jedinstveno, ali neverovatno moćno – ili za one kojima je potrebna profesionalna radna stanica sićušnog formata. Njima OP-1 field zaista može biti uređaj iz snova.

Više informacija: https://teenage.engineering

Distributer u Srbiji: https://www.player.rs