Radxa Orion O6 recenzija

Došao je dan u kome sam „skinuo“ zvaničan Debian 13 ISO Netinst imidž, flešovao ga na USB, ubacio isti u računar sa ARM64 procesorom i pokrenuo nemodifikovanu instalaciju Linux OS-a. Preko Ethernet porta je računar preuzeo najnovije pakete sa interneta i nakon nekih tridesetak minuta na ekranu se pojavio GNOME 48. Sve što je nakon toga trebalo da uradim je da instaliram dodatne drajvera za ovaj SBC u skladu sa uputstvom na Radxa sajtu. Ponuđen mi je izbor između starijeg 6.6.89 kernela sa close-source i novog 7.0.0-generic sa open-source grafičkim drajverima. SBC računar u mini-ITX formatu dimenzija 170 x 170 mm o kome govorim i koji to može je Radxa Orion O6 sa CIX P1 SoC-em izrađenim na ARM 9.2 arhitekturi jezgara koji je prvi put predstavljen u decembru 2024.

Iako podseća na Milk-V Jupiter koji je bio prvi meni poznati mini-ITX RISC-V računar, Radxa Orion O6 je izbegao problem sa funkcionalnošću OS-a postojanjem UEFI BIOS-a na njemu. Kao njegova prethodnica u smeru korišćenja generičkih imidža OS-ova, mogli bi se posmatrati Libre Computer modeli u formatu Rapsberry PI Model A gde izdavajam Libre Computer Alta AML-A311D-CC ili Libre Computer Solitude AML-S905D3-CC. Oni imaju EtherealOS – lagani operativni sistem koji se pokreće uz pristup internetu, dizajniran za obavljanje rudimentarnih zadataka kao što su: manipulacija datotekama i diskovima, implementacija operativnog sistema i jednostavni zadaci internet brauzera. On sve to radi umesto pravog BIOS-a. Namena i jednog i drugog je ipak ista: da budu sloj koji omogućava instalaciju generalnih imidža Linux-a na računaru.

Iako je Libra načinila korak, on nije potpun, jer se kod njihovog rešenja koristi jedan imidž za sve njihove ploče, koji su oni pripremili unapred, a ne nemodifikovani imidž OS-a za, u ovom slučaju, ARM64 arhitelturu. U ovom trenutku drugi ARM ili RISC-V računari koriste više ili manje prilagođene imidže, što drastično usložnjava održavanje i razvoj platformi.

Posvećeniji timovi, poput Raspberry Pi-a imaju instalacione verzije samo za svoje računare, dok mnogi imaju neku vrstu „frankeštajnizovanih“ imidža – koji se ne instaliraju, već flešuju na drajv već podešeni. Ovi imidži su vrlo često nastali kombinacijom fajlova iz više verzija istog operativnog sistema i obično je njihovo ažuriranje limitirano – a upgrade OS-a po pravilu vodi u nefunkcionalnost. Zato, kada se u ovakvoj gužvi pojavi ARM SBC sa UEFI BIOS-om (ne bih ulazio u raspravu i poređenje dotičnog BIOS-a sa onima na Intel računarima) koji omogućava instalaciju zvaničnih verzija OS-a, tada moram priznati da je ovo ogroman tehnološki korak.

Naš primerak Radxa Orion O6 nam je stigao od proizvođača na samom početku aprila 2025. godine – dakle pre više od godinu dana. Nisam pisao o njemu tada, jer je u tom trenutku hardver bio toliko „mlad“ da je softverska podrška bila zbunena u „pre-beti“. Čekao sam da Radxa otkrije da li će ovaj model – odnosno ovaj SoC podržati ili će samo biti jedan od stepenika ka nečem novom. Mi se u ovim recenzijama susrećemo sa hardverom sa ivice trenutnog razvoja, koji obećava, često otvara nove vidike, ali to po pravilu nije dovoljno i da uđe u main-stream. Toliko divnih procesora koje smo videli i probali je zanemareno. Samo treba pogledati neke od recenzija poput modela sa: Synaptics VideoSmart™ VS680, Plus1 (sp7021) ili Horizon Robotics Sunrise 3 SoC-evima. Vreme dugotrajne – višegodišnje fokusiranosti na jednom CPU-u, kao što je to nekada bio 6502, 68000 ili z80 davno je prošlo. Brzo zasićenje i glad za novim ušao je i u tehnologiju i proždire. Ovde se nameće i pitanje opravdanosti ulaganja u poznavanje određenog modela, budući da nova generacija dolazi toliko brzo, da veliki deo specijalizovanih sazanja postaje zastareo ili nepotreban. Time postavljam i pitanje isplativnosti cene inženjerskog vremena koje je uloženo. Standardizacija sa UEFI BIOS-om je samo jedan, ali ključan korak, ka optimizaciji razvojnih troškova ove, ali i naslednika ovog hardvera.

Hardver

Hajde da zajedno zavirimo u hardver i vidimo šta je to tako posebno u ovom CIX P1 (CD8180/CD8160). CIX P1 je 12 jezgarni DynamIQ ARMv9.2 procesor koji bi po specifikacijama trebao da bude sastavljen od četri ARM Cortex-A720 jezgara na 2.6 GHz, četiri istih ARM Cortex-A720 jezgara, ali na 2.4 GHz i dodatna četiri „mala“ ARM Cortex-A520 jezgra na 1.8 GHz. Ipak i htop i s-tui su pokazali drugačiju strukturu. Naime, četiri jezgra jesu radila na 1.8 GHz i to bi trebalo da budu ARM Cortex-A520. „Velika“ ARM Cortex-A720 su bila grupisana u četiri para na frekvencijama: 2.6, 2.5, 2.3 i 2.2 GHz. Ovakva specifikacija se ne podudara sa onom iz literature i tu problem može biti i u hardveru, ali i u softverskom delu koji detektuje radne taktove jezgara. Pada mi na pamet i mogućnost koju smo videli kod Rockchip-a, posebno lepo kod RK3588 gde su četiri ARM Cortex-A76 jezgra, iako specificirana na 2.4 GHz umela da budu u parovima po dva istih frekvencija koje bi se razlikovale i za do 200 MHz. Na primer dva 2.4 GHz i dva 2.2 GHz.

Često se u najavama ovog SoC-a govorilo da je performansni pandan Apple M1 čipu – da odmah razvejemo maštanja – on to nije, ali jeste moćniji, čak i višestruko u višejezgarnom radu i u radu sa memorijom od procesora u Raspberry Pi 5 modelu ili SBC-ovima sa Rockchip RK3588 SoC-em, ako ništa zbog većeg broja jezgara i bržeg memorijskog interfejsa. O tome ću više pisati kasnije u komentarima uporednih performansi.

Treba istaći da je CIX P1 zvanično drugi SoC koji je sertifikovan sa SBSA Level 6 (Server Base System Architecture Level 6), što znači da se na njemu može pokrenuti nemodifikovana server verzija Linux i Windows OS-a.

Ništa manje bitna karakteristika je obećanih 45 TOPS-a AI mogućnosti i to kada se ispombinuje snaga CPU, GPU i VPU-a. Zvuči odlično, demo programi su dati za veliki broj modela, samo što bih ja uvek izabrao 32 GB model za ovo proučavanje. Radxa je dala fantastičnu dokumentaciju i potreban softver za eksperimentisanje sa AI mogućnostima na svom docs sajtu. Ovo je svakako mesto gde sam i sam proveo i najviše vremena u istraživanjima govornih, audio, vizualnih i generativnih AI modela. Razmišljam i da bi i samo ova podrška bila dovoljna preporuka za nabavku Radxa Orion O6, da je naš model sa 32 GB. Sa 16 smo na ivici i o tome razmišljate ako se odlučite za nabavku nekog od računara sa CIX P1 SoC-em.

Svakako, da bi se energetski zahtevan procesor hladio, ovaj računar mora imati montiran aktivni kuler. Fabrički je aluminijumski i adekvatne je veličine. Nije firmiran, što sa jedne strane znači nisku cenu, a sa druge – a to generalno zameram svim računarima u ovoj niši koje dobijamo na recenziju – se nalazi opravdana bojazan u pogledu trajnosti i izdržljivosti. Iskustvo mi govori, da do sada nisam sreo SBC čiji bi ventilator ostao bešuman nakon pet-šest meseci neprekidnog rada. Ako je za utehu, Orange Pi 6 plus sa ovim istim procesorom u originalnom kućištu od prvog trenutka kada se značajnije optereti glumi mini mlazni motor na stolu i to ne zbog ventilatora, već zbog oblika i rasporeda otvora za vazduh na kućištu. I, kada se već lepi nalepnica na ventilator koji se vidi, nju treba pažljivo zalepiti kako ne bi igrala kada se on vrti. Nekoga će nervirati, a neko će se i zabrinuti zbog lošeg centriranja mase koja se vrti. Možda i nema neki uticaj na trajnost, ali nije majstorski pedantno.

Memorijski čipovi, a naš primerak ko što se požalih već ima samo 16 GB mada bih voleo da je sa 32 zbog zahtevnih AI modela, su polusakriveni kulerom. Testovi su pokazali izuzetnu brzinu pri manipulaciji podacima između procesora i memorije, dva do dva i po puta veću od one kod Rockchip RK3588, što zaista doprinosi ne samo brzini rada sa velikom količinom podataka, već i opštem utisku pri radu u aplikacijama. Iskreno sam ti i očekivao sa obzirom na najavu: „128bit LPDDR5 5500MT/s“.

Ploča ovog SBC-a je, kao što već rekoh, u miniATX formatu. To govori da je Radxa imala ideju da se Orion O6 SBC koristi kao desktop računar u nekom od standardnih kućišta. Većinski se konektori stoga nalaze na jednoj strani ploče, a u kompletu se dobija i metalna maska za njih koja čini integraciju sa bilo kojim kupovnim miniATX kućištem lakom.

Idemo da redom pregledamo interfejse. Sa leve strane je prvo on/off „PWR“ dugme, pa dva USB-C konektora za PD napajanje. Ukoliko se odlučite za ovaj način napajanja, izaberite tako da je kvalitetno i po specifikacijama proizvođača bar 65 W snažno. Naša merenja angažovane snage su pokazala da u power saver režimu, kada su dakle sva jezgra na 800 MHz ploča na kojoj je samo SSD i povezan HDMI i jedan USB za kombo tastatura/miš, Radxa Orion O6 vuče 11.8 W. Manje od toga ne može. Čim se neki od procesa aktivira i pokrene se bar jedno jezgro, potrošnja skače na 13.8 W, što je i neka srednja snaga u idle režimu u performance modu. Kada se pokrene s-tui i stess test i svim jezgrima zada da im takt bude maksimalan potrošnja se penje na 19.8 W. Tu ostaje par sekundi i vraća se na 17.8 W. Međutim, razlog tome je što se dva jezgra od njih dvanaest gase na 800 MHz i tu ostaju neko vreme, kada se ona opet pale, a druga dva gase. Nisam uočio patern po kome se to dešava.

Sledeća dva interfejsa su USB-A 2.0 porta, pa dva plava USB-A 3.2. Brzina ova dva potonja je zaista odlična i prvi put sam se u ovoj klasi susreo sa prenosom podataka od 1 GB/s. Iako u nekim recenzijama ima informacija da postoje problemi da se preko ovog USB-A porta poveže eksterni SSD, ja se sa njima nisam susreo. Naša oprema je radila perfektno, bilo da je to bilo USB-to-SSD eksterno kućište ili eksterni USB hard disk.

Sledeća dva konektora su HDMI i DP. DP nisam isprobao, već sam sve testove izveo na Raspberry Pi monitoru koji ima HDMI ulaz i low-cost TV ekranu. Nikakvih problema nije bilo, čak ni kada sam Luckfox PicoKVM-om (o njemu u nekoj od narednih recenzija) prišao Orion O6 i njime upravljao sa daljine, osim što zvuka nema. Pregledom instaliranog, pokazalo se da OS ne prepoznaje audio na HDMI interfejsu.

Radxa je na ovoj ploči postavila i svoj DP-to-HDMI čip. Interesantno je da je od Linux kernela 6.8 njegov drajver zvaničan, a to je samo jedan od „sitnih“ koraka koju je Radxa učinila kako bi u potpunosti integrisala podršku za svoja hardverska rešenja u Linux-u. Inače HDMI izlaz daje 4K sliku 60 Hz, dok bi DP trebao da omogući 4K izlaz 120 Hz.

GPU je integrisan u SoC i ovde je reč o desetojezgarnom Arm Immortals G720 koji je predstavnik pete generacije ARM grafičkih jedinica. Što se performansi tiče, glxgears je na Linux kernelu 6.6 sa Close Source drajverima postizao 1169 fps, dok je na kernelu 7.0 i Open Source drajverima taj broj išao na 1710 fps. GLMark je uz Wayland postizao neuporedivo bolje rezultate – dvostruko, dok je na X11 maksimum bio na 1280. VKCube test radi bez problema – i time smo proverili da postoji funkcionalna podrška za Vulkan. Brojke na testovima su lepe, ali subjektivan osećaj je da drajveri još uvek škripe, posebno ukoliko probate neku od igrica. Dešavale su se sitne stvari poput duhova u vidu sprajtova, crnog neprozirnog kvadrata oko pointera, pa da ray-trace efekta kada je aplikacija preko celog ekrana, dok je njen izged savršen ukoliko je u prozoru. NIje retko ni da Youtube video flikeruje u full screen modu ako se u baruzeru ne isključi hardverska akceleracija. Ja bih preporučio koriščenje novih otvorenih drajvera i bio strpljiv. Jedino što se može desiti da hardver zastari i pojavi se novi model i pre nego što dobijemo bolju softversku podršku.

Kad govorim o prikazu na ekranu, da napomenem da ni Debian 13 nije aktivirao zvuk preko HDMI-a, ali ni audio izlaz preko džeka na ploči. Čudi me da prilikom instalacije prilagođenih drajvera nije instalirana i softverska podrška za zvuk. Toliko od korišćenju Tensilica HiFi 5 DSP-a – nažalost.

Ono što je tehnički „očaravajuće“ su dva 5 Gbps Ehernet porta. Brzi su, najbrži od svega što smo pod Ethernet vezom do sada videli na našim testovima. Ko je zaslužan? Pa – Realtek RTL8126 kontroler, koji omogućava korišćenje Cat5e i Cat6a kablova i postizanje brzina u opsegu iznad 2.5 Gbps, praktično do 5 Gbps bez ulaganja u novu 10 Gbps mrežnu infrastrukturu – mada i u ovom slučaju pazite bar na preporučene dužine kablova.

Pomeno sam ranije napajanje preko USB-C porta – sada dopunjujem ovu informaciju novom da se ova ploča može napajati i preko standardnog miniATX napajanja u kućištu i za to postoji 24 pinski ATX konektor na samoj ploči ovog računara. Proizvođač savetuje da se u slučaju montaže većeg broja hardverskih ekstenzija, kao i za obezbeđivanje pouzdanog napajanja, ipak koristi ovo robusnije ATX rešenje.

Što se hard diskova tiče, na ploči nema SATA konektora. Može se iskoristiti PCIe konektor i u njega montirati pločica sa SATA konektorima. Druga mogućnost je nabavka Radxa M.2 to Hexa SATA adaptera koji će zauzeti M.2 Key-M konektor, ali obezbediti šest SATA konektora.

Ukoliko ne želite SATA diskove, izbor može biti M.2 SSD NVMe koji se direktno može montirati u M.2 Key-M konektor PCle Gen 4 4-lane. Redakcijski Kingstonov SSD je u radu postizao brzine čitanja do 5.6 GB/s. Odličan rezultat i praktični maksimum diska sa kojim sam testirao.

Nažalost pokušaj da pokrenem starije video kartice u postojećem PCIe x 16 konektoru sa PCle Gen 4 8-lane je propao. Da li je svrsishodno uopšte montirati grafičku kartu od nekoliko stotina vati u računar čiji procesor troši petnaestak, a pri tome i tih petnaestak pretvaramo u svetsko pitanje je možda i licemerno. Nešto kao spojleri na fijakeru.

Ipak, probao sam par desetak i više godina starijih kartica i sistem je startovao terminal, počeo je da se podiže i u jednom trenutku je javljena greška nakon koje je posupak pokretanja sistema zaustavljen. Video karta je sve vreme radila i koristio sam njen izlaz za nadgledanje procesa preko njenog HDMI izlaza. Na netu nisam uspeo da nađem rešenje, ali jesam informaciju da „neke kartice rade, a neke ne rade“. Uzrok mogu biti drajveri, sama kartica i čip na njoj, u igru ulazi i napajanje, koje bi ipak moralo biti ATX, a ne USB. Za sada će opcija pokretanja dodatne video kartice ostati kao suluda ideja. Ipak bi bilo bolje da se razvojni timovi posvete podršci za Immortals G720.

Drugi M.2 konektor, ovog puta Key-E PCle Gen 4 2-lane je odmah uz M.2 Key-M. U njega sam montirao i probao da pokrenem naš RTL8822ce Wi-Fi modul, ali sistem nije uspeo da se podigne i odustao sam od daljih istraživanja korišćenja ovog porta. Radxa prodaje svoj RTL8852 Wi-Fi 6 modul, koji verujem da je potpuno funkcionalan, ali ga mi nismo dobili za potrebe ove recenzije. Ističem ovo, jer na sajtu stoji da je ovaj port PCIe Gen4x2 i posebno pogodan za Wi-Fi 7 modul, pa ipak treba imati u vidu da možda i neće baš sve raditi plug-and-play kako bi očekivali sa hardverom koji već imate.

Na ploči se nalazi ITE IT5570-E koji je menadžer hardvera na njoj. On upravlja termalnom kontrolom, radom ventilatora, kontroliše sekvence napona pri paljenju računara i upravlja radom konektora na kontrolnom panelu kućišta. Njegovo prisustvo samo potvrđuje posvećenost Radxa-e da pozicionira Orion O6 kod korisnika kao desktop računar.

Odah uz 24 pinski ATX konektor na slici ispod vidimo i 40 pinski GPIO. Da li će vam on trebati u miniATX kućištu – veoma je upitno. Mogao bi da se iskoristi za zanimljivo unutrašnje osvetljenje kućišta ili za neki info displej na njemu.

Dalje, dopadljiva je mogućnost da se ovaj računar iskoristi kao mejkerski, ali ubeđen sam da će se veoma mali broj jedinica boriti sa ovom primenom. Obično se preko USB porta, bilo kablom ili na samoj ploči unapred pri dazjnu, neki mikrokontroler i on se onda koristi za mejkerske projekte. Tako je urađeno kod Radxa X4 ili bilo kog od Latte Panda računara. Mišljenja sam da je računar opšte namene u ovom cenovnom rangu ipak „preskup“ da bi se njime igrali mejkerskom ili bilo kojom drugom hard-wire automatizacijom, može u svakom u oblaku.

Ono što su u Radxi od interfejsa izdvojili su četiri UART-a. Na slici ispod vidimo i ležište za bateriju realnog sata (RTC). Obratite pažnju i na zlatni „eDP with Touch Panel“ interfejs za displej koji se nalazi uz ivicu ploče. Voleo bih da sam mogao da ga isprobam – ali mi nemamo odgovarajući ekran koji se može povezati na njega. Uz dobar procesor, GPU i NPU softversku podršku i mogućnost povezvanja značajnog lokalnog data kapaciteta, ovaj račuar bi mogao biti odlična hardverska osnova za informacioni hub.

Ističem da na ploči postoje pinovi kodirani bojom za povezivanje standardnih signala na panelu kućišta, poput reset, power, stereo audio izlaza, signala aktivnosti diskova i sličnog.

Radxa Orion O6 je stigao u kitu sa dve pleksiglas ploče koje uz priložene odstojnike grade „uređaj“ u formi sendviča. Sasvim prigodno za postavljanje na sto, pa se ploča i ne mora ugrađivati u namensko miniATX kućište. Tačno je da će vrlo brzo sakupiti značajnu količinu prašine i da će pleksiglas morati stalno da se čisti od tragova dodira i čestica, ali ovo je ekonomično rešenje. Radxa ima i posebno dizajnirano metalno kućište za ovaj računar, koji u njemu zaista može biti i tehnološki gadžget koji čak u njemu može zaličiti na neki malo veći Apple računar.

Softver

Osnovni OS koji Radxa preporučuje je Debian 12 na svom sajtu, pored Fedore i Openharmony OS-a. Ja sam testove radio na Debian 13 gde opet možete izabrati između kernela 6.6.89 sa Close Source drajverima i kernela 7.0 sa otvorenim drajverima. Osim u grafičkim performansama nisam primetio neku razliku. Sa novim kernelom, brzina je „skočila“ za nekih 50%. Zanimljivo je da je Close Source drajver u glmark-es2-wayland testu postigao rezultat preko 7000 u Debian 12 OS-u, dok su oba drajvera u svim drugim verzijama OS-ova koje smo probali uvek išli u opsegu 1000 – 1700. Još smo u ranom dobu razvoja, oslonjeni generalno na Open Source, pa su ovakvi skokovi mogući, a često umeju da budu i posledica greške ili trenutnog razvoja.

Standardni korisnički programi, poput Libre Office, Gimp, Inkscape, pa i KiCAD-a i sličnih rade brzo, lepo i ugodno, tako da se zaista ovaj računar može koristiti kao svakodnevni poslovni. Brauzeri i integracija Youtube video plejera je odlična i nema problema ni u tom, multimedijalnom delu, osim što inicijlano nema zvuka. Što je zaprepašćujuće. Instalacija Steam-a nije problem i sama prođe glatko, ali traje. Startovanje aplikacije takođe uzima previše vremena za moj ukus. Isto važi i za sve igrice koje sam probao da pokrenem – a većinu nisam uspeo.

Upload Labs je jedna od retkih koja radi. U većini slučajeva se sve svodi na instalaciju i sporo učitavanje same igrice, koja ili resetuje Steam aplikaciju ili se zablokira. Ipak, čini mi se da smo još udaljeni od Steam igranja na Radxa Orion O6 – mada idemo ka tom cilju.

Međutim, nismo daleko od razvoja softvera na njemu, pa čak i onaj za endemičan hardver kao što je BrisbaneSilicon-ov ELM11 koga sam i testirao na Radxa Orion O6. Prijatno otkriće je bilo da je čak i njihov ELM11 IDE radio bez greške.

A onda sam poželeo da proputujemo kroz instalacije drugih operativnih sistema. Fedora 44 radi „out-of-box“ i direktno se instalira preuzimanjen imidža sa Fedora sajta. AMI Aptio V EDK II UEFI firmver i sertifikat za Arm SystemReady SR, kao i kod Debian-a ili Ubuntu OS-a omogućava pokretanje standardnih, nemodifikovanih arm64 operativnih sistema bez potrebe za prilagođenim kernelima. Veliki korak u smeru lakoće korišćenja koji smo videli, moramo pomenuti jedino još kod pomenutih Libre Computer modela.

Neobičan operativni sistem nixOS je isto mogao da se pokrene kroz generički imidž i to samo potvrđuje da će u budućnosti problemi sa prilagođenim „frankeštajn“ imidžima biti iza nas u ARM ekosistemu. Probali smo i Windows. Verzija za ARM radi, ako vam ne smeta odsustvo svih drajvera. Uz dužno poštovanje prema trudu ekipe da Windows for ARM donesu na ovaj računar, ostajem veran dubletu Debian/Ubuntu. Glavni razlog je nepostojanje gotovo ni jednog Windows drajvera za ovaj hardver i, osim ako ste razvojni softverski inženjer nema ni jednog razloga da „silujete“ ovaj računar tim operativnim sistemom.

O čemu bi mogli da porazmislite je da se upoznate sa OpenharmonyOS-om. On je kod nas neopoznat, pa time i nepopularan, a u Kini se dosta ulaže u razvoj i integraciju IoT uređaja kroz korišćenje ovog OS-a. Pratim njegov razvoj već duže vreme, ali u recenzijama generalno ne ulazimo u njegovu korisnost, pa time i preporuke za naše prostore. Videćemo kuda će integracija tehnološkog sveta dalje ići i koji će dominantni pravci razvoja biti interesantni i mogući u krajnjem slučaju na našim prostorima. U ovom tre utku, mislim da treba imati informaciju o dešavanjima.

Radxa Orion O6 benčmarci i performanse

ARM Cortex-A720 jezgra Armv9.2 arhitekture su ono što sam u jednom Linux računaru želeo da isprobam. CIX P1 je moj prvi susret sa ovom novom arhitekturom, pa su i očekivanja bila, ako ništa zbog priča koje su počele da kruže, velika. U svakoj novoj generaciji ARM razvija jezgra, naravno u više smerova, ali mi se čini da su dominantna dva: povećanje performansi i smanjivanje energetske zahtevnosti. Oni su po pravilu kontradiktori, pa se to i rešava novim tehnološkim rešenjima, uz stalnu potrebu za optimizacijom prostora i troškova. Ovde, u odnosu na sada veoma čest RK3588(s) za koga smo u testovima koristili ranije prikazani Radxa Rock 5A model, imamo tehnološki skok sa 7 nm na 4 nm tehnologiju. Time i smanjivanje neophodne energije za postizanje identičnih performansi. Drugi bitan korak u odnosu na Armv8.2 arhitekturu u ARM Cortex-A76 jezgrima je potpuni prelazak na 64 bitne komande, odnosno izostavljanje svih „zastarelih“ 32 bitnih. Nova arhitektura ima i SVE2 ekstenzije za ubrazanje ML (machine learning) zadataka, kao i float-point hardver u pipe-line-u. Dakle, moderniji hardver za nove izazove.

U CIX P1 jezgra rade u proseku, o tome sam pisao na početku teksta o hardveru, na 2.4 GHz, što je isti takt kao i kod starijeg Rockchip RK3588. Koliko god optimizovana i ona se u radu zagrevaju i neophodno im je obezbediti aktivno hlađenje. Za industrijsku primenu, kao i za razne home automation gadžgete i dalje je ARM Cortex-A55 jezgro ono koje se bira, upravo zbog niske termalne disipacije, visoke pouzdanosti i dokumentovanih iskustava.

Za procenu moći ovog računara uporediću opšte računarske performanse pet SBC-ova koje i cenovno i po aplikativnoj nameni pripadaju istoj klasi. Prvi je Latte Panda Mu i3-N305 sa Intel-ovim osmojezgarnim procesorom Alder Lake-N arhitekture. Druga je naša Radxa Orion O6, treći je već pomenuti Radxa Rock 5A sa Rockchip RK3588s. Sledeći u nizu je opet model sa Intel procesorom – ovaj put je to četvorojezgarni N100, takođe Alder Lake-N arhitekture, pod imenom Radxa X4. Ovo je inače računar koji se najčešće u našem lab-u koristi kao pomoćni testni računar. Poslednji u nizu je Raspberry Pi 5, koji je po specifikacijama, pa time i performansama najslabiji u ovoj grupi, ali je SBC i sve češće IIot standard.

Krenimo od najstarijeg, nama dragog Octane 2.0 testa, koji je u Plus verziji sada dopunjen testovima za višejezgarni rad modernijih procesora. Vidimo da oba Intela i nova Radxa Orion O6 postižu gotovo dvostruko bolje rezultate od ostalih modela u starijem testu. Novi, koji više pazi na korišćenje svih jezgara procesora pokazuje potpunu dominaciju Radxa Orion O6.

I Geekbench 5 i Geekbench 6 potvrđuju ove rezulte, sa time da ovde jasnije vidimo razliku u performansama jednog i svih jezgara. Jasno se vidi da kada rade svih dvanaest jezgara ostali konkuretni kao da pripadaju nižoj klasi. Posebno je to vidljivo kod Raspberry Pi 5 modela.

Ovo bi značilo da je Radxa Orion O6 bolje koristiti za zadatke gde se istovremeno opterećuju sva jezgra, poput recimo kompresije podataka, ali da u onim aplikacijama gde se oslanjamo na jedno jezgro u jednom trenutku, gotovo da nema nikakve razlike u performansama.

Ako sada zavirimo u openSSL hardversku enkripciju, vidimo da Intel i dalje suvereno vlada, a da se svi ARM Cortex-A modeli jezgara i dalje drže istih hardverskih enkriptora čije brzine zavise samo od takta procesora. Pošto novi ARM Cortex-A720 praktično radi na istom taltu kao i stariji ARM Cortex-A76, nikakve benefite nećemo imati zbog upotrebe ovog SoC-a.

Sledeći u nizu testova koji volim da uradim je Sysbench CPU. On mi daje osećaj za čistu procesorsku snagu u radu sa jednim jezgrom, ali i u višejezgarnom radu. Vidimo da ovo jeste najsposobnije ARM jezgro na testu, ali Intel i dalje drži primat kada je jednojezgarni rad. Dvanaest jezgrara sa druge strane i ovde dominira kada rade zajedno.

Unixbench u verziji za jedno jezgro, ali i za sva jezgra je moj sledeći test. On samo potvrđuje sve gore izneseno.

Najzad da pogledamo memoriju. Primerak koji je poslat ima 16 GB memorije, što je realno usko grlo kod većih AI modela. Međutim i Sysbench RAM i Tinymembech su pokazali da ovaj računar ima dvostruko bržu manipulaciju memorijom od svih ostalih modela. Da ne govorimo o Radxa X4, odnosno Intel N100 koji je na njemu, a kome upravo memorijski „protok“ podataka veliki problem kada je potrebno brzo opslužiti procesor velikim količinama podataka.

Zaključak

Radxa Orion O6 je jedan ozbiljno napravljen komad hardvera oko novog CIX P1 procesora sa jezgrima Armv9.2 arhitekture. Iako se može koristiti i bez miniATX kućišta mislim da zavređuje dodatno ulaganje. Kada sam pisao recenziju za Milk-V Jupiter, obradovala me je ideja da imamo najzad prvi RISC-V desktop računar, ali pokazalo se u radu da je taj model problematičan, pa se čak često i bezrazložno gasio. Kasniji modeli sa istim SpacemiT K1/M1 SoC-em drugih proizvođača bili su bolje podržani. Tu mislim pre svega na odličan Banana Pi BPi-F3, kao i na dva modela sa Ky X1 SoC-em koji je klon Spacemit K1 SoC-a u Orange Pi RV2 i Orange Pi R2S.

Za oko godinu dana, od marta 2025. godine do danas stigli smo od K1 do šesnaestojezgarnog Spacemit K3 SoC-a, koga ćemo uskoro imati na testu u BPi-SM10 sistemu. Njegov pandan u ARM svetu bi mogao biti upravo ovaj šesnaestojezgarni CIX P1. Biće to „okršaj“ kome se radujemo, a do tada će „mitski lovac“ Radxa Orion O6 biti počasni stanovnik kućišta iz koga sam iselio Jupiter-a.

Radxa je veliki napor uložila u UEFI BIOS i mogućnost da se na ovom hardveru može pokrenuti nemodifikovana verzija dominantnih Linux distribucija i Windows ARM OS-a. Stvar koja do sada nije uobičajena u našoj niši. Stvari se, ako ovo posmatramo kao vesnik, kreću ka standardizaciji i nadam se da će uskoro „prilagođeni“ imidži biti samo stvar sećanja. Naravno, potreba da se uradi namenski imidž za neku aplikativnu primenu, kako bi se maksimalno optimizovala upotreba resursa i dalje će biti osnovni pristup u embedovanim rešenjima.

Radxa Orion O6 sa svoja 45 TOPS-a u teoretskom piku (28 TOPS-a je deklarisano za NPU), dva 5 Gb Ehernet porta i menažerijom PCIe portova pogodnih za različite namene je vrlo zgodan razvojni sistem. Tu je čak i 40 pinski GPIO heder, stereo audio izlaz sa Tensilica® HiFi 5 DSP-a, ali i 4K 120 Hz DP izlaz. Treba istaći i da postoji čak i kompaktna verzija, 12 x 12 mm Radxa Orion O6N sa manjim brojem interfejsa, ali istim procesorom.

Ovaj SBC se može posmatrati i kao odlično učilo, a za to je zaslužan Radxa dokumentacioni tim koji je na svom sajtu dao obilje informacija i uputstava za korišćenje svih aspekata ovog računara, posebno se fokusirajući na softver. Ono gde smo ostali uskraćeni je kontrola DSP-a.

Cena je u današnjem računarskom tržištu punom obrta pomalo demotivišuća – za model sa 8 GB, 16, 32 i 64 GB respektivno ona je: 480, 550, 645 i 900 USD. Upoređujući cenu sa ostala četiri računara na testovima, vidimo da je stanje svuda slično. Najbliskiji po performansama, Latte Panda Mu i3-N305 nije nešto povoljniji. Stari N100 ili Armv8.2 RK3588 jesu ekonomski prijemčiviji, ali i adekvatno manje sposobni kao računarska platforma.

Smatram da je rapidni rast tehnologije koji dovodi do zastarevanja hardvera pre nego što se obezbedi puna softverska podrška i tu prepoznajem opasnost da se se mnogo inženjerskog vremena troši na hardver koji neće nikada biti upotrebljen. Smanjivanje specifičnosti metodologija pristupa, odnosno standardizacija postupaka bi morala da smanji upotrebljeno vreme na veštine i znanja koja se neće više koristiti. Biti u dodiru sa graničnom tehnologijom kakav je i ovaj računar, najnovijim modelima od kojih će samo poneki biti zapamćen, izazovno je – ali u isto vreme i pravo uživanje. Radxa Orion O6 je stameno izgrađen hardver oko CIX P1 SoC-a koji bi mogao biti upravo jedan od kamena temeljaca budućih energetski efikasnih visoko performansnih računara.